Kafka. Prag.

Bio sam ukočen i hladan.
Bio sam most,
raspet nad bezdanom.

Nije neophodno da izađeš iz kuće. Ostani za svojim stolom i slušaj. Ne moraš čak ni da slušaš, samo čekaj. Ne moraš čak ni da čekaš, samo sedi sam. Pred tobom će se pojaviti svet bez maski, kao nikome drugom, i u ekstazi se grčiti pred tvojim nogama.

Milenino pismo Kafki:

Koliko malo znaš o meni! Razmišljam, sve što osećam, dišem, lebdi ka
Tebi. Da li ćeš to ikada shvatiti?
Ja sam vatreni znak.
Pozvala sam te da budeš večni gost u mom domu - Suncu.
Ja
sam u njemu jedina. Zapravo, Sunce jedino u meni nalazi utočište i zato
sam te pitala: hoćeš li zauvek da ostaneš u mojoj duši? Ti već to
jesi. Uskoro ću napuniti dvadeset četiri godine. Kako vreme prolazi!
Ponekad, kada slučajno pogledam u izlogu i ugledam na staklu svoje
lice, uplaši me i iznenadi što više nisam mlada devojka. Zato žalim za
svakim danom što nismo zajedno. Pamtim svaki korak u Folksgartenu,
svaki Tvoj pogled, kako mi ruku prebacuješ preko ramena, ne mogu da
verujem da je sve prošlo.
Nisi mi odgovorio da li pristaješ da budem tvoje Sunce?
Ne zaboravi!
Lavica mnogo traži od života.

Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.