Godini za kraj

ČELIČNA DEVOJKA

ČELIČNA DEVOJKA

Ja čelična devojka nisam volela nikog na svetu
Nikoga osim onoga koga sam volela
Svog dragog svog dragog koji me je očarao
Sad je sve drukčije da li je on prestao
da me voli
Ili je moj dragi prestao da mi se sviđa?
Ne znam a osim toga je li to važno?
ja sada ležim na vlažnoj slami
ljubavi
Sama samcita među ljudima sama samcita i očajna
Devojka plehana devojka zarđala
O dragi dragi mrtvi ili živi
Seti se našeg nekada
MOJ MILI KOGA SAM VOLELA I KOJI SI ME VOLEO

Prever

U jednom filmu kažu da su narodi sa drevnog Istoka tajnu čuvali tako što bi odlazili u planinu, pronašli drvo, napravili rupu, šapnuli u nju tajnu, a zatim je zatvorili blatom.
...











...
psssssssssssssst

Sanjar

klik klik klik

Istinit tren u traljama

Subotnje jutro. Breza šušti, mali ljudi tabanuju. Vetar i mi, moji Mali Ljudi i ja, sami na našoj Planeti. Čekamo kišu. Mislim... ma, znam, nema ništa savršenije za Ovaj dan. Popunim playlistu, pustim ritam u dan i tabane u ples. Otvorimo sve prozore naše Planete, od Ultra do onih sa sivim nebom sivog krova i jatima golubova. I damo se i sebe i nas u ludu igru.

Obavim jedan telefonski razgovor. Izbacim glavu sa naše Planete u drugi planetarni sistem da malo nikotinom zagadim okoliš i počnem da sabiram šta treba da kupimo Malim Ljudima. Od cipela, preko krpica, pelena, sve neophodno, pa Sve je stalo, samo Mali Ljudi rastu, i dođem do cifre, ubacim glavu u našu Planetu i gledam ih. Želim da im dam sve. I sve najbolje. Naravno da sam počela da plačem. Bio je tren da je Planeta stala, da sam se saplela o svoj korak, svoj ritam i da sam posrnula. Pala pravo na nos. Kako mislim da prehranim Male Planete snovima? Da im pravim paprikaš od priča? Mislim li da će moći da prežive od mog hodanja na rukama? Treba li da se bacim u druge sisteme i živim ih iako u njih ne verujem, čak pljujem po njima teške reči? Gledam ih. Pa odem u kupatilo (tamo možeš biti jedino sam) na sabiranje ponovo. Sabiram. Oduzimam. Množim. Delim. Izvučem ono što daje ili = Dokle god budemo mogli da vrtimo Našu Planetu Našim Ritmom sjajno je! Kapiram, posle ćemo se snaći. Neozbiljno? Khm. Jeeeeste. Ali, Naša Planeta od toga živi!
Nije bitno šta, već ko i kako nosi!

Vratim se, a moji Mali Ljudi se potukli. Ona ne da. On to hoće. Ona kaže. On neće. Ona njemu. Pa on njoj. A Planetu vrti Darko Rundek u ritmu:
U svojim starim kožnim sandalama
Nikad nisam bio nesretan
Zaplesale bi uvijek kad bih je sreo
U njima nikad nisam bio sam
Jer imao sam društvo cijeli dan
U mome rodnom gradu plesala se
Samba, rumba, ča-ča-ča

Hej, Ljudi, ja sam srećna Žena skroz! I imam krila.

Moja Mala Žena

Moja je Mala Žena Šarena
Na svoj šareni način.

Baš večeras je izbečila svoje nebo plave oči i rekla mi svojim ljubičasto dubokim glasom kako je Onaj Matija naučio lekciju na raspustu i više je ne smara (doslovno). Zatim je počela priča da se širi i moje oči da se smeše, te Moja Mala Žena stavi svoje gipke prste, što se u razne boje prelamaju, u vazduh i vrlo obrati pažnju kako se kreću dok njima po vazduhu priča
Tada je, naravno, bitno znati šta treba slušati.
A juče je legla pokraj mene i rekla
Sakilice, ti se meni baš svidjaš! Nisam rekla Svidjaš mi se, već BAŠ mi se svidjaš!
Posle duže priče ipak je odlučila da joj se moja kosa ne sviđa i da bi mi bila lepša da je duža i da nosim šnalice, po jednu sa obe strane. I ne voli što toliko crnih stvari nosim, mogla bih, eto, da nosim ponekad i nešto roze. Lepše bi mi stajalo, kaže.
Ona se najbolje oseća kada obuče haljinice koje se vrte. Da li se vrte proveri tako što stisne šake u pesnice, savije noge u kolenima i brzo, brže zavrti kukovima. Tada zna. Obožava da pleše. A jako je lepa kad pleše. Vrti se po sobi sama i pravi neke pokrete kojima kao da mazi prostor. Spušta se i diže. Nežna kao vetar. Osetljiva kao mimoza, i isto toliko stidljiva.
Voli da priča sama sa sobom. Nekada stane ispred ogledala, a nekada šetka po stanu menja glasove i razgovara.
Fascinira me koliko mrzi fizički napor. Ne voli da šeta dugo, da trči, vozi bicikl...da radi bilo šta što je umara.
Nedavno mi je nacrtala divan crtež. Nacrtala je sebe kako drži tablu za crtanje, a na tabli je nacrtala nju i mene, i mnogo cveća, nebo i sunce i ptice.

Moja Mala Žena je jedna Sanjalica.
Moja najbolja Drugarica, Dušica tanana. Divna, Divnija.

Ukočila sam se. Ne mogu da savijem glavu u levu stranu. Frustrirajuće. Odlučila sam da se ove sezone posvetim jogi. P. i ja jogi letači. Biću o5 gipka žena, aha. I neću škripati.

Otkrila sam Kseniju Dragunsku i Muzu Pavlovu. Kakve žene. Kakvo pisanije. Preporučujem.

I jako mi prija ponovo gledanje filmova. Moj mali spisak onih koji su me shutnuli u guzu
1.Nočni portir
2.In the mood for love
3.Besieged
4.Ostrvo

Mali Čovek se prvi put šišao. Sada je ozbiljniji.
Mala Žena je najlepša i najšarenija Žena.

Posle pauze, pivo

Desi se tako da čovek hoda na jednoj nozi, obe ruke, jednoj ruci, trepavicama, veštačkim noktima, šta ti je znam na čemu sve ne hoda, i stane. Da stoji. OdStoji. Oslušne. I onda, kad se oseti spremnim, ponovo krene. U jurnjavu.

Kada bude prvi kišni dan, zaplesati
plavo i tužno

Svih i Ovih dana
Kao Mesec ceo

K’o pletilja Ona stara...

I poštujem Svoju potrebu da
ŠššššššššŠutiMmmmmmmM

Sve je stalo, samo Mali Ljudi rastu

TT

obrachun zakazan za 16. u 18h
a do tada
sve
i
u
oko

Nešto kao Koktel

Zanimljivo mi je da fotografišem cveće sada, a ranije mi to bilo bez veze i bezveze, cveće je da se miriše i upija tako.


Užasno me opterećuje celokupna priča Srbije i stanja srpske svesti. Jednostavno, želim da živim svoj maleni život puno, opušteno, hoću da ga Živim. Nemam ambicija da menjam svet. Samo da ga Živim, ne PreŽivljavam i dalje. Hoću da odem u prodavnicu u kojoj ne rade seljanke koje besno gledaju, i želim da se ne pitam Šta ne štima, a da je oteram u tri lepe. Želim da znam da ću moći priuštiti hleb, mleko, jogurt i smoki, kao minimum minimuma, Malim Ljudima. Hoću da sam sigurna da neće doživeti devedesete, i preživljavati inflacije i devalvacije srpstva i srpskih govana. Nemam ideju za koga ću glas svoj da dam 12. maja. Vrti mi se u glavi od biranja, pravljenja izbora Koje je od dva zla manje … Možda je Čovek u pravu Vreme je za odlazak. I to je izbor.

Mali Ljudi su divno različiti. U svakom pogledu. Neverovatno mi je da deca od istih roditelja mogu toliko da se razlikuju.

Još 16 dana i projekat TTom će biti gotov.

Radujem se Susretima i Sudarima. Radujem se Različitostima. Luda sam od plavetnila visokog.

susreti...

Sanjarije
Mirisne
Drznule se
S proleća

violently happy

Leptir, papagaj i Talično Pomagaj

U onoj omiljenoj mi kafe knjižari i još ponešto pre nekog vremena zateknem dva starija čoveka. Poprilično starija. Između njih miris kafe i snop svetlosti, iza, na zidu, okačen poster, Bob Marley iz delića sastavljen. Oni sede na starim, starim, baš starim crvenim foteljama, obojica nalakćeni na svoju stranu stola, takođe baš starog. Jednog od njih poznajem, profesor u penziji.
Kaže profesor: „Gledam se jutros u ogledalu i mislim da li sam ja leptir ili čovek. Ako sam leptir koji sanja da je čovek, nije dobro! Onda ću umreti kol`ko već sutra. A ako sam čovek koji sanja da je leptir, opet nije dobro, misliće da sam lud!“



Radi se na Taličnom Tomu. Doteralo se do kraja. Razmišljam o muzici....Ima nekih predloga?

SanjarI

Obožavam ove sudare
Jednom ili dvaput godišnje
Kad se sastanemo
Mi
Prijatelji
Pa se izvrćemo jedni drugima
Gledamo se
Trepćemo
Smešimo
Puno ti srce
Gledaš milo lice
Govoriš
Analiziraš
Dodiruješ
Osećaš da si zdrav
Ponovo
Ni svestan nisi bio koliko si samo
Usamljen
Dalek
Bez
Svih
Njih
Drugara

I
Veliko nedostajanje
Jednog G
Jednog P
i
Jedne N

I
OdRastanja

.........

Sto
Stari, drveni
Prelepila ga mat crvenim samolepljivim tapetom
Na toj se crvenoj površini smenjuju
Hrpe papira
Na oko, svi listovi isti,
A zapravo toliko različiti
Sadržajem
Izborom fontova
Načinom na koji su spojeni
U levom uglu, na kraju stola,
Diskovi
Napakovani jedan na drugi
Neki diskovi koji su u poslednje vreme tu pakovani
Fotografije, muzika, textovi
Na vrhu punjač baterija
Težinom ih fiksira za površinu
Pored neke kutije, kutijice
Ko zna kakvog sadržaja
Nisam pregledala odavno
Samo ubacujem sitnice
Taj deo ne vidim od ovog prozora
Po kojem sada klize ova slova
U produžetku se nižu rečnici,
Rokovnici, većina ih prazna,
Uvek im se obradujem,
A posle nikada ne znam šta bih želela u kojem da pišem,
Tako da su nekim ispisane prve stranice
Nema reda u njihovom redu
Rečnik zelen,
na njemu stišnjen se nazire neki disk
potom crni rokovnik sa velikim D napred
poklon
čuvam ga
u njemu sam najviše i pisala
onda smela spirala neke plavo sa crvenim sveske
pa kutija od mobilnog
u njoj su čini mi se kablovi za telefon i slušalice od istog
pa dve lepo stavljene knjige na tu posmešnu kamaru ispod
i takav je krš svuda oko stola
kao neka ograda
U sredini
moj kućni ljubimac
crn
sa jednom tipkom (ovom \ ) koja stoji nakrivljena
Mali Čovek je vadeći slomio
pri jednoj od svojih pomahnitalih pobegulja faza dana
Odmah pored
Nedavno stavljena čaša napunjena crnim vinom
Pepeljara
Retro tabakera i drečavo zeleni upaljač
I, najbliže meni, knjiga
Ljudmila Ulicka “Providne priče”
Tek počela da je čitam
“…Bože milostivi, a kako samo lažu! Reč je, naravno, samo o onim koje za razliku od Penelope imaju za to dara…Uzgred, nehotice, besciljno, strasno, iznenada, neprimetno, nedosledno, očajnički, savršeno bezrazložno…One kojima je to dato, lažu od malih nogu do sudnjeg dana. I sa koliko samo ljupkosti, talenta, nevinosti i drskosti, stvaralačkog nadahnuća i sjaja! Nekakvom računu, isplaniranoj intrigi- tu mesta nema. To je samo pesma, bajka, zagonetka. Ali, zagonetka bez odgonetke. Ženska laž je takva prirodna pojava kao što su breza, mleko ili bumbar.”
Strana 7.
Eto, tu stala
Nameravam sad nastaviti

A kako vi lažete?

Poslovično kolo, pogled i još nešto

.....Već neko vreme pokušavam da sve poslovice i narodne mudrarije koje upotrebljavam, koje sam upotrebljavala, stavim, sastavim na jednom mestu. Inspirisao me drug, drugar, drugarčina, i prijatelj Ž. Pa, ovo bi bilo moje Poslovično kolo

Pre zore ne sviće.
Klin se klinom izbija, ali rupa ostaje.
Šta reći, a ne zaplakati.
Zapevaj i za pojas zadeni.
Teško žabu u vodu naterati.
Čovek se uči dok je živ, pa opet lud umre.
Drvo bez grane i čovek bez mane - ne mogu biti.
Dobar k…., mir u kući.
Pošalji ludu u vojsku, pa sedi i plači.
Strpljen, Spasen!
Život je nekome majka, nekome maćeha.
Dokona duša, đavolje igralište.
Žene su kao rakija, što su starije to su bolje.
Čula žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu.
Tri puta meri jednom seci!
Poranio, zoru prevario.
Tresla se gora-rodio se miš!
Čizma glavu čuva, a šubara je kvari.
Došli divlji i oterali pitome.
Ko se u kolo hvata, u noge se uzda.
I Cigani imaju dušu.

.....Mnogo mi se dopada ovakavpogled

.....i još nešto

Želja za istinom

Želja za istinom nailazi na pesme i priče, a tada se stidiš, jer je sve to samo mitologija-niti je tako bilo, niti si tako osećao.

Česlav Miloš

Zapisi o Tari sa Tare

(na računima, 1 maramici, telefonu)
Prvi zapis
Ovde je tako mirno. Neverovatno je. Magla je. Čini mi se da možemo da dodirnemo tu granicu. Granicu Tog Mira i Naše Buke.

Noći su još mirnije. Bila mi je frka da izađem u hodnik i ispljužim jednu. Nikad nisam imala doživljaj količine Tišine. A ovde je ima tako puno. I teška je. Osećaš njene Nemire i Divljine. Osećaš Svetove. Slutiš. Uskoro ću se navići. Ali sada se plašim.
Možda me tiššššššina proguta.)

Drugi zapis
Sankali smo se. Ja sam slomila kliska. Jug zaspao na sankama. Jana dobila mini nervni slom zbog toga šta sve mora da obuče i svuče.Interesuje je samo da sedi na sankama i neko je vuče ili da crta po snegu. Meni je to ok. I ja nisam neki ljubitelj radosnih igara po snegu. Ponavljam, Ja sam zdrav mediteranski tip!


Treći zapis
Danas je divan dan. Pun sunca. I nebo je čisto plavo, dohvatljivo, Ono nebo što ide uz belu glavu.

Išli smo do Zaovinskog jezera. Bili smo na brani. Posle smo se spustili u Spajiće, do Spajića jezera. Ovde je priroda fantastična. Tako pitoma, a tako divlja. Bio je potpun doživljaj od Omorike do Mitrovca kroz šumu. Vijugav. Jele. Sneg. Put nam preseklo jedno lane i jedna veverica (za koju smo utvrdili da je ženska luda glava, neodlučna, i da je vaga u horoskopu). Jana oduševljena. To joj je Bajka! Jug nema pojma, on je za neku klopicu. A zatim sam doživela najbolji spust u životu. Spust ka Perućcu. Pogled puca na Bosnu. Jasno se izdvaja jedna bela džamija iz braon-bordo predela. Vide se zaseoci. Put presecaju tuneli sa čijih vrhova vise ledeni šiljci. Deluju sablasno. A dole Perućac i Drina krivudava, i tako zelena, tako teško zelena. Posle smo kružili oko Perućca, opet neki nepoznati krajolici, na obroncima sneg, u podnožju jezero, kućice na vodi, šarene, divlje patke i tišina golema. Na bosanskoj strani spaljene kuće, pričamo o ludilu, o umu, o ratu.




Četvrti zapis
Mokra gora.Mećavnik. PodSećanje Bajka u Va. Prijatno. Najlepša medovača medna. Macoline glave. I jedna od kućica. Moj favorit.

....
I onda o5 mašina, sitemi, ulasci i izlasci, čekanja i nadanja, duge šutnje, neusklađeni ritmovi...

Red Dani

Red Žena se ne budi sama, njen organizam biva probuđen u više navrata u toku noći, ali ono jutarnje dizanje bi se moglo vezati za 5 sati. Mali Čovek ne zna da pre zore, ne sviće. On tada krene da akcijaši. Izlazi iz kreveca, prelazi preko pospanih roditeljskih tela, ruke istih ga vraćaju na početnu poziciju, on se buni, oni prvo nežnim, a potom zapovednim rečima pokušavaju da ga nateraju da još samo malo odspava. I to traje do 6.30. Tada se svi uspravljaju i kreću ka svojoj odeći, nakon toga ka kupatilu. Red Žena pre toga kuha sebi kafu pošto tim čarobnim napitkom uspeva da uspostavi vezu i bira Green odeću. Prvo se odevaju Mali Ljudi. Tada Mala Žena staje ispred ogledala i počinje priču, pesmu, glumatanje. A Mali Čovek akcijaši dalje. Otvara vrata, ulazi i izlazi u prostorije, uzima stvari, stavlja u usta, oseti ih i baci, Čovek i Žena se smenjuju u jurnjavi za njim i No, No Poklicima.
Nekako se zaključavaju vrata od toplog Doma i kreće juriš ka institucijama. Prvo Mali Ljudi u zabavište. Mala Žena, osim što se zablene i koncentriše na razgovore ljudi oko sebe, ne pravi problem, Mali Čovek još uvek plače i otima se, mada se i on predaje polako i navikava se na Sistem. Zatim, Čovek i Žena svako na svoju stranu.
Red Žena Green Odevena staje pred hormonski izmenjene osobe i obrađuje, utvrđuje, vežba jezik kojim se služimo, uči i ponovo preživljava tinejdž dane. Dovija, umiruje, nadvija, smeje ili mrači. Naučila je da se koncentriše na pojedince, a obraća masi.
Nakon posla, odlazi u knjižaru da “pročita” jednu kafu i ćuti.Čita neku knjigu. Puši i pije produženi bez mleka, bez šećera. Red organizmu je potreban samo kofein i šutnja.
Zatim se vraća aktivnostima po domu. Kuhanje, skupljanje, pakovanje, širenje, pranje. Igra se sa Malim Ljudima. Ponovo otkriva svet. Na trenutak opruži svoje telo po krevetu i shvati da je umorno. Ne razmišlja. Nema se za to vremena. Mora se delati dalje. Radnje se ponavljaju. Smenjuju. Ima svega. Mnogo pričanja, ima smeha, suza, histerije, svađe, tuče, plesa, jurnjave, padanja. I, naravno, ustajanja. Zatim dolazi čaroban momenat Večernjih aktivnosti. Nahrani, okupaj i uspavaj Male Ljude. Malom Čoveku je dovoljna flašica puna toplog mleka, držanje za ruku i maženje, dok Mala Žena voli da se čitaju priče po njenom izboru, mazi, da se saberu utisci, popije čaša vode i tek tada odlazi na spavanje.
Posle svega dolazi talas Tišine. Malo se uživa u tim trenucima. Shvata se da je neophodan Odmor, ali dela se i dalje. Seda se za Računar i lektoriše. Ili se nađe Čuvar Malih Ljudi i izađe. Drži se za pivo i razmenjuju se Reči. Nekada igra preferans. Ili piju kokteli. Ili se dešava nešto Lepše.

Ali ono što je Red Ženu potpuno fasciniralo je poseta jednom veoma mističnom selu po jednom sivom, prljavom i jezivo blatnjavom danu. Selo Taor. Znalo se o onim loptama od kamena, savršeno uglačanim, sa nekim simbolima (očekuje se lingvistička analiza), negde oko metar visine, onim što neki “stručnjaci” kažu da su ih tu postavili vanzem(a)lj(a)ci. I znalo se da su Taorska vrela lepa. No, Taorska vrela su i više od lepa. Magična su. Razgaljujuće deluju na maštu. Evo par
fotki, pa procenite sami )
Sve u svemu, posao zove, a na netu se može pročitati o problemu Taorskih vrela i eksploataciji sige…Red Žena namerava da se zalaže za zaštitu Taorskih vrela!

Zašto je juče bio važan dan

Juče je Mali Čovek proveo svoja prva 2 sata u Zabavištu. Time je, nadamo se, otpočeo seriju svojih odlazaka u istu instituciju. Time je otpočeo i jednu groznu stvar koja se zove Šrafljenje u sistem, a mislim da svi znamo šta sve podrazumeva Šrafljenje.

Juče Mali Čovek nije imao predstavu o tome šta mu se sprema. Prvo je stajao par minuta na vratima i gledao u nove drugare, igračke i facu Zabavljačice 1 koja se uvija pred njim, unosi mu se u facu i pruža ruke mameći ga. Dođi. Hajde da vidimo gde su igračke. Namamljen, pravi svoje prve bojažljive korake i ulazi u sobu. Vrata se zatvaraju. Ušao je u Klopku.

Nakon 2 sata, kucam na vrata. Zabavljačica 2, zamišljaj Gicu Prasicu, izlazi i kaže da je bio dobar, da je plakao kada neko uđe ili izađe, da je znatiželjan i da će se brzo privići.
Mali Čovek me grli, plače i nešto priča.

Danas Mali Čovek je znao šta mu se sprema. Kada sam ga stavila kod vrata, okrenuo se i zaurlao. On tako plače. Urla. Izašla sam. Više puta proveravala da li se čuje urlanje. I sada, još malo i odoh po njega.

Uh. Teški li su ovi prvi dani. Gušim se u emocijama. Sećam se da je Mala Žena bila kao krpelj. Ona me grlila i plakala, a učiteljica je vukla: Hajde da se igramo. Posle nedelju dana je bilo bolje. Sada Mala Žena voli zabavište. Obožava. Čak mislim da joj je i hrana tamo ukusnija.
Neka deca se nikada ne naviknu, ne vole tu ustanovu, mislim da Mali Čovek nije jedan od njih.

Juče je zazvonio telefon oko 16. Bila je to S. Divna, vrcava devojana. Drugarica Male Žene. Zove na igranje i zabavu. Prvi put se Mala Žena složila sa samostalnim odlaskom kod drugarice. Čovek je odvezao. Ona ostala. Kaže da joj je bilo baš zanimljivo. Meni puno srce.

Uh, ti Mali Ljudi Velika Deca! Divni su, divni.

Provincija. Slivanje. Praznici.

Sliju se tako s praznicima u Provinciju, skoro svi Najdraži, Dragi, manje ili više, i Nedragi, manje ili više.
Napravi se neki čudan miks.
Uvek tu budu litre, litre i litre ispijenog alkohola, tapšanja i zagrljaja, osmeha i razgovora, pogleda preko i ogovaranja, spletkarenja, ponekad i pesničenja, teturanja, ustajanja i padanja, muzike i plesa.
Nekada taj miks bude ugodan. Prijajući. Čudotvornog dejstva za provincijsku učmalost.
A nekada bude usiljen. Emotivnom agresivnošću i nekim ličnim nezadovoljstvima ispunjen. I takav, isforsiran i napet, ne prija.
Iz mog ugla ovo slivanje sada, NG i Božićno, bilo je upravo usiljeno. Kako se jučerašnjem danu bližio kraj, tako se kao u crtaćima, galopirajuće odlazilo. Imao se utisak i onog oblaka prašine. Seoba se uglavnom odvijala ka istom pravcu. I kako se ona zahuktavala, tako se u Provinciji lakše disalo. Rasterećenije.
Često se pitam kako bi se živelo u Provinciji kada bi se većina tih ljudi vratilo.
Sigurna sam samo u to da bi litre alkohola slivenog u sve te slivajuće, provincijske organizme bio na zavidnom nivou.
Ja se osećam .... poput Meseca u Borhesovim delima.
A kad već pomenuh njega ovih su me dana ispunile i obradovale knjige
Borhesa i Kravera od mojih Najdražih. Preporučujem.
Pa se dalje, takođe kao preporuka, nameće za pogledati upravo film Short Cut:

Ritam ovog dana. Čizmice i Mimoze.

Danas smo moja Mala Žena i ja tražile čizmice.
One gumene. Šarene. Ili skroz Roze. Sa Barbie momentom.
Ili, bar, kao one koje ima Milica u knjizi Milica je kupila nove čizme.
Ali da ne budu žute.

U traženju

Mala Žena padne preko praga jedne jadne radnje i tu ne nađemo ništa
Zatim se očistimo
Pojurimo golubove
Posvađamo se
Posvađamo se još
Uđemo u neku još jadniju radnju
Mala Žena ne padne
Nađemo šarene čizme
Veeeeliiiiikeeeeee
Jedno 2 broja
Mala Žena kaže Njih!
Kupimo
Idemo iza jednog Čoveka
Onako DedaMrazastog
Hodamo kao on i kikoćemo se
On uđe u zgradu
Nas dve odemo u prodavnicu
Kupimo sve što nam ne treba
Brzo se dogovorimo šta bismo za ručak
Obrnemo još par krugova oko rafova
Sudarimo se sa par nadrndanih ljudi
Stanemo da pravimo gužvu
Bakute zacokću
Pravimo se lude
Na izlasku ugledamo Mimoze
(pisala o njima baš
OVDE 17.02.)
Ja odlepim od sreće
Kupimo ih
Odskakućemo do toplog doma
Tamo Debeli Mali Čovek pravi žurku
Obara
Obara
Krši
Lomi
Stavim mimoze u teglu
Nemam vazu
A i super mi je ta teglica
Baš za buket mimoza
Stavim na sto
Udišem
Duboko
Dodirujem ih
Divim im se
Obožavam ih



Pustim da svira Paco De Lucia
Izvadim korpe sa igračkama
Iseckam beli luk
Naspem sebi vino
Stavim špagete da se kuhaju
Dodam začine
Masline
Paradajz
Prezle
Kačkavalj
Zapečem
I
Uživam sa Mojim Malim Ljudima
Odspavam
Popijem kafu
Sednem da napišem post
Mala Žena još u novim čizmama
Od gume
Sa dva para čarapa
Ne žali se