Thursday, November 29, 2007

Razvijanja. Odvijanja. Život.

„U trenutku život se promeni. Iznenada, i jedino na loše, nikada se u trenutku život ne menja na bolje.“
Pre par večeri, baš pred kišu, vraćala sam se kući. Bilo je oko ponoći. Grad je bio pust. Ni prolaznika, ni kola, nikoga, osim mene. Čak se ni moj hod nije čuo. Kao da sam klizila. Nije mi bilo sablasno, ali sam osećala teskobu. Mislila sam o rečima, gore navedenim, i tragediji na koju se odnose. Pregršt se Oseta u grudima pomešalo, i tu stalo. Nema dalje. Jedini izlaz je eksplozija, činilo mi se. A onda me iznenadi, i uplaši, jedna prilika što se približavala meni. Uplašila sam se toliko da sam stala. Pošto ne vidim dobro i uvek mi treba vremena, širila sam oči i skupljala, pokušavajući da izoštrim priliku. A ona mi je bila sve bliže. Hodala je cik, pa cak, i pomalo vukla noge. Na ramenu je imala nešto za šta se držala. Obučena u crno. Ja sam već videla kako me ta Garava Prilika ubija. Na razne načine. Međutim, prišavši mi sasvim blizu, reče, nekako nakrivo, Dobro, na jednu stranu, Veče, na drugu stranu. Odžačar. Pijan. Raspremljen, pa ponovo spremljen. Zapleten, pa raspleten. Na licu mu garavi osmeh. Ne znam da li sam se javila, sećam se da sam se osmehnula i gledala za njim. A da li zbog straha, sujeverja i sreće koja se vezuje za susret sa odžačarem, ili zbog same pauze u hodu, ne znam, ali meni je bilo jasno. U grudima nije bilo tereta. Udahnula sam, i izdahnula. ProDisala.
U domu je mirisalo na moje Male Ljude. Na čistotu njihovih snova. Gledala sam ih spokojne, malene, poluotvorenih usana, čak se Maloj Ženi dok sam je pokrivala oteo jedan sanjivi Osmejak. Zadovoljan. Poželela sam da im sačuvam Snove.

Dese se stvari brzo. Ipak, Život je pun igara, i pun drama.

A onda se desilo i Jutro. Ustala sam, Lagana, Treperava, ProBuđena, Bistra. Ne znam da li je to ona „sretnem odžačara sreća“ ili ne, nije ni bitno. Već par dana osećam vazduh koji udišem, osećam i kako mi puni pluća, osećam da lebdim, kao punjena helijumom. Osećam kako dodiri kroz mene struje. ZaLjubljena sam. U Njega. U Život. I srećna sam. Eto.

9 comments:

shaki said...

Izgleda da je stvarno sreća kad sretneš odžačara.

ubipacijentic said...
This comment has been removed by the author.
ubipacijentic said...

A jesi se uhvatila za dugme? :)

ubipacijentic said...

Uzgred, obrisani komentar sam ja - bio sam ulogovan na svoj blogger nalog za koji sam zaboravio da postoji, pa nisam baš kapirao šta se dešava! ,)

reds said...

Shaki, izgleda da jeste

E, Ubi, to za dugme! kakva je to glupost! Ja sam za dugme saznala kada sam bila trudna i to tako shto sam primetila da se tinejdzherke kada me vide uhvate za dugme, a ako nema ona, onda za dugme drugarice pored. Pri tom, vazda bude cike, graje i usklika. Kao sreća!)))
Dakle, isti username i password ))

elektrokuhinja said...

Pa helou! Selidba?

Nisu džabe one bombone odžačar grla. Da dodamo i psihe.

jANIS said...

Trenutno i ja disem bez vazduha, al prodisacu

redsandra said...

pa helou Elektro!)
Da znash,) A ja ih bash volim!

Janis, drzhi se!) Ljub M.

etotako said...

Još samo da počnemo svi da dišemo a da ne moramo da srećemo odžačare, nego onako misijski, uvek...