Smisliš, naravno, da pobegneš u Hajdučiju, Istraživanje, u Planinu, ili već. Male ljude pravac kod dedababe i babadede. Nađeš se sa ostatkom vesele družine. Trudiš se da ćutiš i ne emituješ negativne skakavce. Misliš o željama. Misliš o ostvarenjima.
Odeš do Divčibara. Pa do jezera. Pa oko jezera.
Pa istražuješ granice, mikrokosmose, tražiš put. I planiraš nežno, želiš veliko ...
Pa se penješ, pa spuštaš. A skakavci iskaču. Pa si nekako svoj u svome. Pa se rešavaš. Pa već realizacije gledaš.
A onda zazvoni telefon. Pa glas kaže da su se Mali Ljudi razboleli. Pa teskoba. Juriš ka njima i ne misliš više ni o čemu drugom. Priviješ ih uz sebe. Gledaš kako se bore za udah, i poželiš da udahneš za njih, a znaš da ne ide tako. Onda im ljubiš oznojene glave i osetiš ukus slatkastog znoja. Pa ih stegneš jače u zagrljaj, misliš možda im to pomogne. I boriš se sa njima zajedno. Inhalacije, sirupi, obloge...I onda poželiš, i shvatiš da samo to želiš, samo jedno, veliko, veće, vrednije, najvrednije, da su Mali Ljudi uvek zdravi.
7 comments:
Sitna deca krupna briga.
...to je jedino važno...
da mali ljudi su najbitniji. pored njih sve ostalo gubi značaj. bit će sve ok. vjerujem.
potpisujem etotako
Hej, drugari, hvala vam. Bolje su sada.
...to je jedino važno... i dobiti sedmicu na lotou.
Shaki, sviđa mi se ta druga stvar po važnosti :)
Drago mi da su bolje! :)
Kad imaju mamu i tatu zmajeve, odma su bolje!
Post a Comment