Milenko Bodirogić - Orfelin izdavaštvo: Mašak, jedna zaboravljena reč

Milenko Bodirogić - Orfelin izdavaštvo: Mašak, jedna zaboravljena reč:      S jeseni dođu na Riblju pijacu fini i tihi ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili iz Slankamena, i prodaju grožđe. Dol...

http://erlagenskirukopis.wordpress.com/2011/05/17/42-falila-se-faljena-djevojka/ falila se faljena devojka

odluchila sam da se vratim pisanju

chapelle notre dame de la salette

Chapelle Notre Dame de la Salette
This church has been many things - first, it served as a fort for the Duke of Montmorency, but when it was dismantled in 1632, is became home to hermits. The hermits spent their time charitably, praying for the souls of fisherman and lighting fires to warn of approaching pirates. In 1897, the structure was converted into its present form - the church, decorated with scenes of life in Sète.

http://www.en.ot-sete.fr/history-photography-fisherman.html

Wislawa Szymborska (1923-2012)

REHABILITACIJA

Koristim najstarije pravo mašte
i prvi put u životu prizivam mrtve,
zagledam njihova lica, osluškujem korake,
iako znam, onaj ko je umro, sasvim je umro.

Vreme je da vlastitu glavu u ruke uzmem
i kažem joj: Jadni Joriče, šta s tvojim neznanjem,
šta s tvojim slepim poverenjem, šta s tvojom nevinošću,
s tvojim biće nekako, uravnoteženošću duha
između neproverene i proverene istine?

Verovah da su izdajice, nedostojne imena,
kad se korov ruga njihovim neznanim humkama
i gavranovi ih oponašaju, a mećave im se podsmevaju
- jer to, Joriče, lažni svedoci behu.

Večnost mrtvih postoji
dok im se sećanjem uzvraća.
Nepouzdana valuta. Nema dana,
a da neko večnost svoju ne izgubi.

O večnosti danas više znam:
može se davati i uzimati.
Onaj ko je nazvan izdajicom – taj
zajedno sa imenom treba da umre.

Ta naša moć nad mrtvima
zahteva stabilne terazije
i da sud ne sudi noću,
i da sudija ne bude nag.

Zemlja kipti – a oni koji su zemlja,
ustaju grudvica po grudvica, šačica po šačica,
izlaze iz prećutanosti, vraćaju imenima,
sećanju naroda, vencima i aplauzima.

Gde je moja moć nad rečima?
Reči pale na dno suze,
reči, nepogodne za vaskrsavanje ljudi,
opis mrtav kao magnezijumom osvetljena slika.
Ne umem čak da se probudim na pola daha,
ja, Sizif osuđen na pakao poezije.

Idu k nama. I oštri poput dijamanata
- po izlozima spolja ulaštenim,
po prozorima toplih stančića,
po ružičastim naočarima, po staklenim
mozgovima, srcima – i tiho režu
.

Ljubav je na nebu
Videćeš ko sam ja
Zvuci su na nebu
Saznaćeš ko sam ja

Ulazim u tvoj svet
Istine i laži se ljube
Zakopčanost kišnog mantila
Zagonetna slika
U kući pustinje

Ljubav je na nebu
Saznaćeš ko sam ja
Zvuci su na nebu

Ljubav je na nebu
Saznaćeš ko sam ja
Senke su na nebu
Videćeš ko sam ja

Ulazim u tvoj svet
Istine i laži se ljube
Zakopčanost kišnog mantila
Zagonetna slika
U kući pustinje

Ljubav je na nebu
Videćeš ko sam ja
Zvezde su na nebu

Ritualno pijanstvo
Ulazak i krik
Pogledi laserski
Bez misli, bez sećanja

U kući pustinje
Ritualno pijanstvo
Ulazak i krik
Bez misli, bez sećanja

Ljubav je na nebu
Saznaćeš ko sam ja
Senke su na nebu
Videćeš ko sam ja

U kući pustinje
Ritualno pijanstvo
Ulazak i krik
Bez misli, bez sećanja

Evo cveta dovoljno smelog da miriše
Na praznom mestu i u uspomeni

dijalog

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Plica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako nečujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nesto lepo
nesto prosto
nešto divno
nešto korisno ...
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
tad isčupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna


zhak prever&moi

Dva vuka u nama

Jednom davno, stari Čiroki indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:

- U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja zlo, predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam... Drugi vuk predstavlja dobro, predstavlja: mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru...
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita: - Koji vuk na kraju pobedi?
- Pobeđuje uvek onaj koga hraniš...

praktika. kodak. pogled u jesen. neke dragosti. otkrivalice. nezhnosti. poezija udaha.joj. juhu.


hajduchija. ravni medvednik. smelost muziciranja.

povlen. i vidici.

jutro. shkola. male planete.

jedan hladan dan. beo. maglovit. pun uspomena.

my girl

dok uchi, pravi herbarijum, sanja...moja mala sharena

Мoj Mali Čovek je i dalje Moj Mali Čovek. Malo se izvukao. Uozbiljio. Svet upio. Moj maleni nindžago sin, bakuganski ratnik, i ja njegova nindžago mama ratnika bakuganskog.

Mama.
Ti si meni moja mama.
Osetio sam tvoj miris u hodniku. Sve ovako. (Udiše duboko duboko)
Koje si dugme bila pritisnula ovde.
Ovako dž.
O čemu?
Ja sam...bićeeee koje šeta, a može i da se skameni.
Vidiš. ... onda se desi da budem kamen kao spomenik....ili neka stena.
A Mirković je vatra.
On je vatreni.
A Stefan se zaledi.
Nemam devojku. Imao sam je. Mariju. Bio sam zaljubljen u nju....i ne znam, nisam više...Emica mi se sviđa, ali pošto će Jana da me zeza neću da kažem.
Volim da crtam zato što mi je to zabava, a još neko voli da crta. Crtač.
Najviše volim da gledam Zmajevu kuglu. (Peva...) Klizim kroz oblake, ja letim mogu sveeeeee...
Vidi kako sam te nacrtao, ti ideš preko mosta. I sija sunce. I talas ššššššš.
Obožavam da se igram i mazim.
Najbolji drug mi je Vojin.

Crta i dalje. Boku, najjačeg borca koji može sve da pobedi, i on ide po Zmijskom putu. Potpuno nesvestan jezika u uglu usana održava koncentraciju i koordinaciju. Olovka ruka. Linija olovka. Olovka papir. Oko ZaMisao. I pevuši. Onako laganica. Za sebe.

Kafka. Prag.

Bio sam ukočen i hladan.
Bio sam most,
raspet nad bezdanom.

Nije neophodno da izađeš iz kuće. Ostani za svojim stolom i slušaj. Ne moraš čak ni da slušaš, samo čekaj. Ne moraš čak ni da čekaš, samo sedi sam. Pred tobom će se pojaviti svet bez maski, kao nikome drugom, i u ekstazi se grčiti pred tvojim nogama.

Milenino pismo Kafki:

Koliko malo znaš o meni! Razmišljam, sve što osećam, dišem, lebdi ka
Tebi. Da li ćeš to ikada shvatiti?
Ja sam vatreni znak.
Pozvala sam te da budeš večni gost u mom domu - Suncu.
Ja
sam u njemu jedina. Zapravo, Sunce jedino u meni nalazi utočište i zato
sam te pitala: hoćeš li zauvek da ostaneš u mojoj duši? Ti već to
jesi. Uskoro ću napuniti dvadeset četiri godine. Kako vreme prolazi!
Ponekad, kada slučajno pogledam u izlogu i ugledam na staklu svoje
lice, uplaši me i iznenadi što više nisam mlada devojka. Zato žalim za
svakim danom što nismo zajedno. Pamtim svaki korak u Folksgartenu,
svaki Tvoj pogled, kako mi ruku prebacuješ preko ramena, ne mogu da
verujem da je sve prošlo.
Nisi mi odgovorio da li pristaješ da budem tvoje Sunce?
Ne zaboravi!
Lavica mnogo traži od života.

Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

Vreme je, konacno, da se prepusti snu, da sledi luk sunca i meseca

Delilo

Pattern of Swimmers, Ironman Triathalon (B-169)


misteriozne, zavodljive dubine

jednog dana u šumi

Đavolji krš, Divčibare

dirne me boja koja govori





slivanje mirisa
zvuka
shushtanje uspomena




boja koja izmedju svojih nijansi stvara muziku tisine

opijajucu i zanosnu

Godini za kraj