susreti...

Sanjarije
Mirisne
Drznule se
S proleća

violently happy

Leptir, papagaj i Talično Pomagaj

U onoj omiljenoj mi kafe knjižari i još ponešto pre nekog vremena zateknem dva starija čoveka. Poprilično starija. Između njih miris kafe i snop svetlosti, iza, na zidu, okačen poster, Bob Marley iz delića sastavljen. Oni sede na starim, starim, baš starim crvenim foteljama, obojica nalakćeni na svoju stranu stola, takođe baš starog. Jednog od njih poznajem, profesor u penziji.
Kaže profesor: „Gledam se jutros u ogledalu i mislim da li sam ja leptir ili čovek. Ako sam leptir koji sanja da je čovek, nije dobro! Onda ću umreti kol`ko već sutra. A ako sam čovek koji sanja da je leptir, opet nije dobro, misliće da sam lud!“



Radi se na Taličnom Tomu. Doteralo se do kraja. Razmišljam o muzici....Ima nekih predloga?

SanjarI

Obožavam ove sudare
Jednom ili dvaput godišnje
Kad se sastanemo
Mi
Prijatelji
Pa se izvrćemo jedni drugima
Gledamo se
Trepćemo
Smešimo
Puno ti srce
Gledaš milo lice
Govoriš
Analiziraš
Dodiruješ
Osećaš da si zdrav
Ponovo
Ni svestan nisi bio koliko si samo
Usamljen
Dalek
Bez
Svih
Njih
Drugara

I
Veliko nedostajanje
Jednog G
Jednog P
i
Jedne N

I
OdRastanja

.........

Sto
Stari, drveni
Prelepila ga mat crvenim samolepljivim tapetom
Na toj se crvenoj površini smenjuju
Hrpe papira
Na oko, svi listovi isti,
A zapravo toliko različiti
Sadržajem
Izborom fontova
Načinom na koji su spojeni
U levom uglu, na kraju stola,
Diskovi
Napakovani jedan na drugi
Neki diskovi koji su u poslednje vreme tu pakovani
Fotografije, muzika, textovi
Na vrhu punjač baterija
Težinom ih fiksira za površinu
Pored neke kutije, kutijice
Ko zna kakvog sadržaja
Nisam pregledala odavno
Samo ubacujem sitnice
Taj deo ne vidim od ovog prozora
Po kojem sada klize ova slova
U produžetku se nižu rečnici,
Rokovnici, većina ih prazna,
Uvek im se obradujem,
A posle nikada ne znam šta bih želela u kojem da pišem,
Tako da su nekim ispisane prve stranice
Nema reda u njihovom redu
Rečnik zelen,
na njemu stišnjen se nazire neki disk
potom crni rokovnik sa velikim D napred
poklon
čuvam ga
u njemu sam najviše i pisala
onda smela spirala neke plavo sa crvenim sveske
pa kutija od mobilnog
u njoj su čini mi se kablovi za telefon i slušalice od istog
pa dve lepo stavljene knjige na tu posmešnu kamaru ispod
i takav je krš svuda oko stola
kao neka ograda
U sredini
moj kućni ljubimac
crn
sa jednom tipkom (ovom \ ) koja stoji nakrivljena
Mali Čovek je vadeći slomio
pri jednoj od svojih pomahnitalih pobegulja faza dana
Odmah pored
Nedavno stavljena čaša napunjena crnim vinom
Pepeljara
Retro tabakera i drečavo zeleni upaljač
I, najbliže meni, knjiga
Ljudmila Ulicka “Providne priče”
Tek počela da je čitam
“…Bože milostivi, a kako samo lažu! Reč je, naravno, samo o onim koje za razliku od Penelope imaju za to dara…Uzgred, nehotice, besciljno, strasno, iznenada, neprimetno, nedosledno, očajnički, savršeno bezrazložno…One kojima je to dato, lažu od malih nogu do sudnjeg dana. I sa koliko samo ljupkosti, talenta, nevinosti i drskosti, stvaralačkog nadahnuća i sjaja! Nekakvom računu, isplaniranoj intrigi- tu mesta nema. To je samo pesma, bajka, zagonetka. Ali, zagonetka bez odgonetke. Ženska laž je takva prirodna pojava kao što su breza, mleko ili bumbar.”
Strana 7.
Eto, tu stala
Nameravam sad nastaviti

A kako vi lažete?

Poslovično kolo, pogled i još nešto

.....Već neko vreme pokušavam da sve poslovice i narodne mudrarije koje upotrebljavam, koje sam upotrebljavala, stavim, sastavim na jednom mestu. Inspirisao me drug, drugar, drugarčina, i prijatelj Ž. Pa, ovo bi bilo moje Poslovično kolo

Pre zore ne sviće.
Klin se klinom izbija, ali rupa ostaje.
Šta reći, a ne zaplakati.
Zapevaj i za pojas zadeni.
Teško žabu u vodu naterati.
Čovek se uči dok je živ, pa opet lud umre.
Drvo bez grane i čovek bez mane - ne mogu biti.
Dobar k…., mir u kući.
Pošalji ludu u vojsku, pa sedi i plači.
Strpljen, Spasen!
Život je nekome majka, nekome maćeha.
Dokona duša, đavolje igralište.
Žene su kao rakija, što su starije to su bolje.
Čula žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu.
Tri puta meri jednom seci!
Poranio, zoru prevario.
Tresla se gora-rodio se miš!
Čizma glavu čuva, a šubara je kvari.
Došli divlji i oterali pitome.
Ko se u kolo hvata, u noge se uzda.
I Cigani imaju dušu.

.....Mnogo mi se dopada ovakavpogled

.....i još nešto

Želja za istinom

Želja za istinom nailazi na pesme i priče, a tada se stidiš, jer je sve to samo mitologija-niti je tako bilo, niti si tako osećao.

Česlav Miloš